Rat i Mir

„Rat i mir“ najveći je, a uz „Anu Karenjinu“ i najpoznatiji roman ruskog pisca Lava Nikolajevića Tolstoja. Ovo je takođe jedan od najvećih romana svetske književnosti uopšte. Njegova veličina nije samo u njegovom obujmu, iako je ovo sedmi najduži roman u istoriji književnosti, već i u njegovom opsežnom i jedinstvenom sadržaju. Zanimljivo je spomenuti da se dugo vremena vodila rasprava da li je stvarno ime romana „Rat i mir“ ili „Rat i svet“, budući da su u ruskom jeziku reči za „mir“ i „svet“ sinonimi. Nakon dugogodišnjeg istraživanja i teorijske rasprave, zaključeno je da je prevod „Rat i mir“ ipak točan.

Iako se roman na prvi pogled čini kao istorijski, ali i ratni roman, jer detaljno opisuje političku situaciju i samo ratovanje za vreme Napoleonskih ratova, tj. francusko – ruskih ratova, ovaj roman zapravo je sociološki, jer detaljno analizuje tadašnje rusko društvo. Roman je takođe i psihološki, jer se u tančine bavi analizom pojedinih likova. Ti likovi prolaze kroz svoje psihološke promene, sazrevanja, menjanja pogleda na društvo i svet, ali i lične analize, propitivanja, traženja smisla i filozofskih razmišljanja o čoveku, pojedincu i biti života. Zbog svega ovoga – i prikaza rata, politike, društva, ličnih obzervacija, filozofskih propitivanja i pitanja morala, ovaj roman opsežno je remek-delo, sasvim savremeno za vreme u kojem je nastalo, a do danas nije pronašao svog premca. U njemu Tolstoj ponajviše preispituje delovanje masa i pojedinaca na tok istorije, ali i delovanje društvenih događaja, ponajviše propagande i opšteg verovanja na pojedinca. Tolstoj u njemu zaključuje da pojedinci započinju revolucije koje menjaju svet, ali za većinu ljudi je društvena promena ono što utiče na njih, bez njihove slobodne volje u svemu tome.

Radnja romana vrti se oko nekoliko ruskih aristokratskih porodica, od kojih su za glavnu radnju najvažnije porodice Bezuhov, Bolkonski i Rostov. Opisani su lični životi članova tih porodica, međusobne veze i njihovo uplitanje u istoriske događaje (kao i uplitanje tih događaja u njihove živote). Prva polovina romana koncentrisana je isključivo na ove fiktivne likove i njihove odnose te događaje kojima bolje upoznajemo njihovu ličnu prirodu. Nakon dva toma, radnja romana usmerenija je istorijske događaje, Napoleonske ratove i samog Napoleona, koji kao istorijska ličnost dobiva mesto u romanu i kao karakterni lik. U drugom delu priče istorija ovladava životima glavnih likova, a ponajviše njeno ratno stanje. Rat ima toliko uticaja na likove da postaje glavni čimbenik njihovih života. On ne donosi samo stradanja, već i neke ozbiljnije psihološke promene, promene u stavovima i razmišljanjima. Osim nekakve opšte radnje, drugi dio romana obiluje Tolstojevim ličnim filozofskim stavovima, razmišljanjima o ratu i moralu pojedinca. To se više ne ispoljava samo u odnosu na likove, već i u obliku esejističkih razmatranja, istorijskih i istoriografskih istraživanja i dokumentarističkih analiza, posve suprotno dotadašnjem konceptu fikcijskog romana.

Roman sadrži mnoštvo fikcijskih likova, ali i onih istorijskih, budući da se radnja delomično bavi stvarnim, istorijskim događajima. Izmišljeni likovi se tako vešto mešaju s onim stvarnima, da je ponekad nemoguće odrediti koji su koji – koji delovi radnje su posve izmišljeni, a koji su inspirisani istorijom. Ali čak su i neki fikcionalni likovi inspirisani stvarnim ljudima – primerice, Nikolaj i Rostov i Marija Bolkonska, koje je Tolstoj karakterizovao na temelju svojih roditelja; ili lik Nataše, Nikolajeva sestra, koju je inspirisala Tolstojeva sestra. Lik Pjera Bezuhova donekle je baziran na samom Tolstoju, a za lik kneza Andreja, koji je i u romanu oprečni Pjerov lik, mnogi kažu da je Tolstojev alter-ego. On ne predstavlja samo ono kakav je Tolstoj bio, poput Pjera, već i ono kakav je želeo da bude. Uz glavne likove, roman obiluje sporednim likovima, od kojih mnogi imaju važne uloge, unatoč tome što se retko ili čak jednokratno pojavljuju.

Ovaj epski roman, podeljen u četiri toma, u 19. veku započeo je jedan novi stil romana. Tolstoj je njime stvorio roman svesti i tako napravio zaokret u književnosti, koja će kasnije dovesti do novog književnog pravca, moderne.

Vrsta dela: roman

Vreme radnje: početak 19. veka

Mesto radnje: Petrograd, Moskva

Kratak sadržaj prepričano

Prvi tom

Krema ruske aristrokratije skupila se u salonu dvorske dame Ane Pavlovne Šerer. Bila je to 1805. godina. Ana Pavlovna Šerer bila je predstavnica visokog društva, jer je bila počasna saradnica Marije Fjordovne, kraljice majke Cara Aleksandra I, najmoćnije žene ruskog kraljevskog dvora. U njenom salonu upoznajemo mnoge likove, od kojih će njih pet – šest postati glavni protagonisti romana. Među njima je Pjer Bezuhov. On je sin seoskog kneza, bogataša koji nikada nije priznao sina. Ipak, nakon smrti koju je prouzrokovao moždani udar, sinu je ostavio bogatstvo. Pjer je za života dobio visoko obrazovanje, ali je zbog svog odrastanja kao nepriznati sin ostao malo društveno neprilagođen, pogotovo u odnosu na pretenciozno visoko društvo Petrograda. Ali Pjer je unatoč svemu dobrodušan mladić veoma otvorene prirode, pa ne preza da iznosi svoje mišljenje pred aristokratima, ma koliko kontroverzno ono bilo.

U salonu se najviše razgovara o Napoleonu, koji je kao neprijatelj Rusije bio predmet prezira. S duge strane, svi razgovaraju upravo na francuskom jeziku, šta je tada bio prestiž aristokratskog društva. Jedini u salonu koji su stali na stranu Napoleona, bili su Pjer i Andrej Bolkonski. Andrej Bolkonski bio je Pjerov prijatelj, inače knez, poznat po svojoj ironičnosti, ali i inteligenciji. Nedavno je stupio u brak s Lizom, šarmantnom damom, s kojom tek počinje da se smiruje u braku. Za njega je Petrograd dosadan grad, pa reši da ode u rat protiv Napoleona, kako bi pomogao slavnom ruskom generalu, knezu Mihajlu Kutuzovu. Pjer i Andrej pred društvom govore kako Napoleon, unatoč svemu, predstavlja velike ideje. On se bori za mir i jednakost, stoga je njegova revolucija praktično veliko delo. Nitko od prisutnih ne shvata što žele reći, pa njihove ideje odbacuju i odmahuju na njih. Ana Pavlovna je nakon takvih izjava zažalila što je uopšte pozvala mladog Pjera na druženje. Učinila je to samo iz poštovanja prema njegovom plemenitom ocu, pre nego je mogla i da nasluti da je taj mladić loše vaspitani bonapartista.

U Moskvi, tadašnjem glavnom gradu Rusije, živjela je porodica Rostov. Na čelu porodice bio je knez Ilja Rostov sa ženom Natalijom. Oni su bili par skladnog braka, ali uvek zabrinuti za svoju finansijsku situaciju. Njih dvoje imali su četvero dece. Najstarije dete bila je Vera, hladna i pomalo arogantna žena, udana za nemačkog oficira Adolfa Karloviča Berga, s kojim je bila u skladnom i srećnom braku. Drugo dete bio je dvadesetogodišnji Nikolaj Iljič, koji se zaljubio u svoju petnaestogodišnju rođaku Sonju. Ona je bila siroče koje su Rostovi prisvojili i odgojili. Sledeća je od Rostovih bila je trinaestogodišnja Nataša, koja je još bila praktično dete, pa je detinje zaljubljena u mladića Borisa Drubetskoja, budućeg oficira, stoga disciplinovanog momka, iako još uvek detinjastog. Najmlađe dete u prododici bio je devetogodišnji Peća Iljič, dečak koji je jedva čekao da poraste kako bi mogao da se priključi vojsci u ratovima protiv Francuza.

Knez Andrej Bolkonski nalazio se na svom imanju u Golim Brdima. Spremao se za odlazak u rat, pa je svoju preplašenu i trudnu suprugu morao da ostavi na čuvanje svojoj porodici, tačnije svom ocu Nikolaju Andrejeviču, ekscentričnom plemiću i sestri Mariji Nikolajevnoj, pobožnoj devojci koja je odbijala udati se za bogatog aristokrata kako ne bi morala da se odvaja od oca, komu je bila odana jednako koliko i Bogu. Na odlasku, Nikolaj savetuje sina kako da se ponaša u bitkama i u ratu uopšte. Opominje ga da će mu biti jako teško ako ga ubiju, ali da će ga biti još više stid ako sazna da mu je sin na bojištu bio gori od ostalih. Ovi saveti i opomene otkrili su pravu prirodu porodice Bolkonski.

Naveliko se pripremao očekivani francusko-ruski rat. Nikolaj Rostov je po prvi put stupio u bitku upravo na Holabrunskom ratištu. Boris Dubretskoj ga je jednom prilikom upoznao s knezom Andrejem, kojeg je Nikolaj već na upoznavanju uspeo da uvredi svojim uzbuđenjem i impulzivnosti. Nikolaj je bio opčinjen karizmom Cara Aleksandra, baš kao i svi mladi vojnici ruske vojske. Nikolaj je vreme u vojsci provodio družeći se s Vasiljem Dmitričem Denisovim i pomalo psihopatičnim Fjodorom Ivanovičem Dolohovim. Vreme provode uglavnom kockajući. Svi oni sudelovali su i u bitki kod Austerlica, gde je Andrej bio ranjen. Još dok je kretao u bitku, Andrej je održao govor u kojem se referirao na Napoleona i njegove ranije pobjede. U bitki je pao u ruke neprijatelju, te igrom slučaja, došao do samog Napoleona. Tada su se raspršile Andrejeve iluzije o njemu. Ova bitka u cijelosti je prikazana kao ruski podbačaj u ratovanju, jer se vojska nije borila zbog pravih vrijednosti, već isključivo zbog „slave“.

Nikolaj Rostov otišao je na kratki dopust kući i zatekao porodicu u teškoj finansijskoj krizi. Bili su gotovo pred propasti, a sve samo zato što njegovi roditelji nisu znali da upravljaju novcem. S Nikolajem je na imanje došao i njegov drug Denisov, pa obojica provede zimu u obilju kod Rostovih. Natalija je tu zimu sazrela u prvu devojku, što Denisov primeti. On se naposletku zaljubio u Nataliju i zaprosio je, ali ga je ona odbila. Nikolaj, s druge strane, ustrajao je da se oženi za rođaku Sonju, u koju je od detinjstva bio zaljubljen, umesto za neku bogatu aristokratkinju s kojom bi porodicu izveo iz propasti.

Drugi tom

Pjer Bezuhov je nakon smrti oca nasledio veliko bogatstvo i time postao najpoželjniji neženja Ruskog Carstva. Novostečenim bogatstvom promenio se njegov status u aristrokratskom društvu, a svo njegovo do sada neodobravano ponašanje, počelo je da se zaboravlja i oprašta. On postaje moralna osoba u nemoralnom svetu i kao takav propituje sam sebe. U njemu se vodi borba između njegovog položaja i sopstvenih ubeđenja. Traži rešenje kako da ostane veran sebi, unatoč novom statusu i očekivanjima koja s time dolaze. Sukladno tome, pokušava da čini dobro, primerice, da pomogne svojim kmetovima, ali mu to ne uspeva. Također, na nagovor društva, Pjer pristane da se oženi s kćerkom kneza Kuragina, Helenom, iako je znao da je to pogrešno. Helena je bila prelepa devojka, ali jednako toliko i nemoralna. Pričalo se da je bila u incestuoznoj vezi sa svojim bratom Anatolom. Nakon venčanja, Helena je rekla Pjeru da nikada neće da ima decu s njim.

Pjer je u kuću doveo prijatelja Dolohova, kako vi mu pomogao da povrati svoje imanje. Dolohov, pokvaren i samouveren, ali i velike vanjske lepote, udvarao se Heleni. Helena je pristala na avanturu, samo kako bi prkosila mužu. Ubrzo se naokolo počelo šuškati o Heleninoj neveri, ali Pjer nije mogao da u to poveruje. Čak je i sam Dolohov počeo da ismejava Pjera, kao dobrog i naivnog muža kojeg njegova lepa žena pred očima vara s njegovim prijateljem. Pjer je u jednom trenutku pobesnio zbog Dolohovog izazivanja i ženine nevere, pa je izazvao Dolohova na dvoboj, iako je on bio poznati po svojim uspešnim dvobojima. Pjer, za razliku od njega, nije znao ni da puca iz pištolja. Pre samog dvoboja, ljudi su pokušavali da odvrate Pjera od tog samoubilačkog pothvata, ali on nije ni pomišljao na to jer bi onda morao da se izvini Dolohovu. Radije će da umre, nego da to priušti nitkovu Dolohovu.

Unatoč lošim prognozama, Pjer je uspeo da rani Dolohova. Dolohov je samouvereno pucao prema Pjeru i začudo ga promašio, a Pjer je začudo pogodio Dolohova, ne ranivši mu samo telo, što je ovaj lako preboleo, već i dušu, što prebolio nije. Helena je nakon muževe pobede pokušala da zanječe svoju neveru, ali joj Pjer nije verovao. Ubeđen u njezinu iskvarenost, napustio ju je, pa se pridružio masonima, nadajući se da će tamo da uspije da pronađe rešenje za svoje moralne dvojbe. Tu se nastavlja njegovo prispitivanje i potraga za odgovorima mnogih filozofskih pitanja, po kojoj je Tolstojeva literatura toliko poznata.

Andrej Bolkonski se oporavljao u vojnoj bolnici od gotovo smrtonosne rane koju je zadobio u dvoboju. U bitku je krenuo s vizijom sebe kao slavnog vojskovođe koji predvodi veliku vojsku, a sve što se ostvario bilo je ranjavanje. Upravo je u tim trenucima, suočivši se sa smrću, shvatao kako su njegove ambicije nebitne i besmislene. Sve u što je verovao bilo je lažno, pa i sam Napoleon, koji ga je i spasio pronašavši ga ranjenog na bojnom polju, pokazao se taštim, poput samog Andreja.

Oporavljen, Andrej se vratio kući, a tamo ga je dočekala još veća nesreća. Saznao je da mu je žena umrla na porođaju, a iza sebe ostavila sina Nikolu „Nikolenku“. Andrej odmah oseti grižnju savesti zbog svog ponašanja prema njoj. Povukao se u osamu i promišljao o sličnim pitanjima kao i Pjer nakon što se obogatio – o moralnosti pojedinca u nemoralnom društvu. Andrej je odbio da se vrati u vojsku, već je ostao na svom imanju kako bi proučavao ponašanje vojnika i vojske te tako rešio problem neorganizovanosti, koju je smatrao odgovornom za smrt velikog broja vojnika na ruskoj strani.

Andrej tako živi sve dok ga ne poseti prijatelj Pjer. Ovde primećujemo kontrast između Pjera i Andreja koji se u stvari provlači kroz celi roman. Njih dvojica razgovaraju o moralu, ali i o mogućnosti života posle smrti, pa i panenteizma. Helena je preklinjala Pjera da je primi natrag. Pri tome je pomenula masone, kojma je Pjer pripadao i njihov zakon o praštanju, pa je ovaj na kraju popustio. Helena je nakon toga postala jedna od najutjecajnijih domaćica u Petrogradu.

Knez Andrej je odlučio ponesti svoja posmatranja o vojsci u Petrigrad, očekujući da će njima uticati na Cara ili bar na njegove bliske savetnike. U Petrogradu je otišao na bal gde je upoznao mladu Natašu Rostov, veoma uzbuđenu jer je to bio njen prvi bal. Njezin šarm očarao je Andreja, kojemu se činilo da mu život ponovo počinje da dobiva smisao. Već nakon nekoliko poseta porodici Rostov, on veri Natašu. Ali Andrejev otac odbije taj brak, jer mu se porodica Rostov nije ni malo sviđala. Zato je zahtevao da par sačeka nekoliko godina pre stupanja u brak. Andrej nakon toga odlazi u inostranstvo zbog vojnih obaveza, ali i kako bi se izlečio rane, ostavivši uznemirenu Natašu samu. Knez Rostov tada pošalje kćerku Natašu i Sonju u Moskvu, kako bi provele neko vreme s prijateljima i zaboravile na brige.

U moskovskoj operi Nataša je susrela i upoznala Pjerovu ženu Helenu i njenog brata Anatolea, koji se nedavno oženio za Poljakinju te ju je vrlo brzo nakon toga napustio i ostavio u Poljskoj. Nataša ga je očarala, pa je odlučio osvojiti, ali više iz hira nego iz ljubavi. On i Helena skovali su zaveru kako da osvoje Natašu. Anatole uspije ubediti Natašu da je zaljubljen u nju, planirajući da prodube svoju vezu. Nataša, posramljena što je uspela da bude zavedena, napiše pismo Andrejevoj sestri u kojem poručuje da prekida verenje s Andrejem. Ipak, u poslednji čas, Sonja otkrije Anatolejev plan. Pjer sazna za prekinute zaruke i Natašinu slabost na Anatolijevo udvaranje, pa biva zgrožen njenim ponašanjem. Sve to kulminiše do toga da on shvata kako je zapravo povređen jer je zaljubljen u nju. Andrej prihvati prekid zaruka, pa kaže Pjeru kako ne bi mogao više da ženi Nataša ni da želi, zbog sramote koju mu je ona nanjela. Posramljena, Nataša pokuša da izvrši samoubistvo, ali ne uspje, već samo ostane ozbiljno ranjena.

Treći tom

Na nebu se 1811. godine pojavila Velika kometa, što je za Pjera simboliziralo početak novog života i nove ljubavi i to prema Nataši. Nataša je ostala u Moskvi za vreme teških ratnih vremena i to uz pomoć svoje porodice i vere u Boga. Cela Rusija je u to vreme bila pod uticajem rata i nadolazeće bitke s Napoleonom koji je predvodio ogromnu francusku vojsku u napad na Moskvu. Napoleon je dolazio s vojskom od 400 000 ljudi, od kojih su samo nešto više od četvrtine bili Francuzi, dok je ruska vojska brojčano bila znatno manja. Na pohodu za Moskvu, francuska vojska harala je po ruskim selima i preriferijama gradova, pljačkajući i ubijajući. Tako su došli i do imanja kneza Bolkonskog. Andrejev otac je u pokušajima da obrani svoj dom, umro od moždanog udara, ostavivši svoju kćerku Mariju samu u nevolji, s pobunjenim kmetovima koji su pretili njenoj sigurnosti. U pomoć joj je priskočio Nikolaj Rostov i pomogao joj da uduši bunu, jer nije bilo nikakve organizovane pomoći od strane ruske vojske koja bi pomagala napadnutim imanjima. Nikolaj Rostov se tada zagledao u Mariju. Privukla ga je njena organizovanost, prosvećenost i briga koju mu pruža, a dodatno joj je u korist išlo i njeno nasleđe. Zato Nikolaj po prvi puta počne da razmišlja o braku s plemkinjom. Ipak, obećanje rođaki Sonju ga spreči da veri Mariju. Nakon što se vratio kući, Nikolaj se ponovo odao raskalašenom životu, družeći se s Dolohovim, kockajući i posećujući kurtizane. Sve to koštalo ga je velikih svota novca.

U Moskvi je najmlađi Rostovljev sin, Peća, i dalje bio opsednut ratom i odlaskom u vojsku. Za vreme Carevog prolaženja kroz Kremlj, pokušao je da mu se približi, provlačeći se kroz gomilu ljudi. Ispred crkve je zamalo i stradao od ugušenja, ali svejedno je nastavio da se gura prema caru, grabeći biskvite koje je ovaj bacao, čak i nakon šta je dečak jednom u masi izgubio svest. Napoleon je za to vreme vodio vojsku na Moskvu. On postaje centralni lik romana, pa ga Tolstoj u tančine opisuje kao mislioca i vrsnog ratnog stratega. Pre nego je Napoleon s vojskom stigao pred Moskvu, Pjer je odlučio otići iz grada i posmatrati bitku među ruskim artiljerijskim borcima. Nakon nekog vremena što je gledao borbu, odlučio je pridružiti se svojoj vojsci i to tako da je raznosio municiju po bojišnici. Ovo je bilo njegovo prvo pravo, lično iskustvo rata, u stvarnoj borbi, u kojem je gledao stradanje drugih i prkosio sopstvenoj smrti. Po prvi puta Pjer je vidio rat kao besmislicu u kojoj bespotrebno ginu mladih ljudi. Među žrtvama bili su i knez Andrej, kojeg je ranila granta i Anatole koji je izgubio nogu. Obojica su prijavljena kao poginuli, ali nitko to nije mogao da javi njihovim porodicama.

Bitka je ubrzo postala pokolj obje vojske, a završila je neočekivanom pobedom brojčano nadjačanih Rusa. Ta pobeda bila je više moralna, nego stvarna, jer su se usudili da se suprotstave masivnoj Napoleonovoj vojsci. Ali neočekivano, general Kutuzov već je sutradan naredio povlačenje ruskih trupa, omogućivši tako francuskoj vojsci ulazak u Moskvu. Tada počne francuska invazija Moskve.

Porodica Rostov ostala je u Moskvi do posljednjeg trenutka, nakon što je Kutuzov dao naredbu da se svi Moskovljani ili bore protiv neprijatelja ili beže iz grada. Naredio je da se bore makar i oruđem, ako ne oružjem, a pre nego se daju u bekstvo, neka zapale grad. Porodica Rostov takođe je htela da beži, ali nisu znali što da od porodičnih dragocenosti uzmu sa sobom na kola. Na kraju ih je Nataša ubedila da sa sobom povezu ranjene i umiruće, mesto stvari. Ne znajući, sa sobom su poveli i kneza Andreja.

Nakon što je Napoleon okupirao zapaljeno i razrušenu Moskvu, Pjer odluči da će da izvrši atentat na Napoleona. Presvukao se u kmetsku odeću i tako postao anoniman, živeo je kao bilo koji drugi kmet u zaraćenom gradu. Ostavio je tako svoj identitet, prošlost i svoje dosadašnje dužnosti iza sebe. Kao takav, zatekao je Natašu i njenu porodicu u bekstvu iz Moskve. Nataša je prepoznala njegov osmeh, a Pjer je tada vidio koliko mu ona znači i da je zapravo veoma voli. U jednom trenutku, Pjer je sudelovao u spašavanju jednog deteta iz požara, a nakon što je napao jednog legionara koji je pokušavao da siluje ženu, završio je u zatvoru kao Napoleonov ratni zarobljenik.

Četvrti tom

Pjer je postao francuski zarobljenik i morao je da maršira s njihovom Velikom Armijom u povlačenju iz Moskve. Uslovi povlačenja bili su užasni, nastupila je hladna zima, a uz to, Pjer se još pre povlačenja nagledao raznih strahota koje su ga sada morile. Ne samo da je gledao uništavanje Moskve od strane neprijatelja, već je prisustvovao i streljanju ruskih civila. U maršu iz Moskve, Pjer se sprijateljio s Platonom Karatejevim, svojim suputnikom s kojim je delio i ćeliju. Platon je bio kmet, jako dobra i nenametljiva osoba, utjelovljenje moralnog čoveka kakvo je Pjer uvek tražio u ljudima. Bio je to pošten i jednostavan čovek, ni malo sličan ikome iz aristokratskog društva, uz to i pripadnik radničke klase koji svoj smisao i sreću nalazi u radu i zajedništvu s drugima. Pjer je prihvatio njegovu filozofiju, napokon osećajući mir u suživotu s drugom osobom. Njihovo druženje je završilo nakon što je Platona upucao jedan francuski vojnik, a Pjer je na kraju bio oslobođen, nakon što se sukobio s vojnikom koji je vidio da je mali Peća, tada šesnaestogodišnjak, ubijen u borbi.

Nakon teškog ranjavanja, Andrej se oporavljao kod porodice Rostov. Pred kraj rata, napokon je ponovo bio s nekadašnjom verenicom Natašom i svojom sestrom Marijom. Nataši je oprostio njene slabosti i nevere, ali svejedno više nije imao za šta da živi. Najposlje je i umro, a njegov sin Nikola ostao je siroče. Umrla je i Pjerova supruga Helena, predoziravši se lekovima za abortiranje. Pjer je tako napokon bio slobodan od svoje supruge. Susreo se s Natašom, koja mu je ispričala sve o smrti kneza Andreja, a Pjer je njoj rekao sve o svom prijatelju Karatevu i njegovoj smrti. Ljubav i privrženost među njima naočigled je rasla, pa su, uz pomoć kneginje Marije, njih dvoje odlučili da će da stupe u brak.

Epilog

Prvi dio

Pjer i Nataša oženili su se 1813. godine. Ubrzo je umro i knez Rostov, pa je njegov sin saledio imanje i sve porodične dugove. Nikolaj je morao da se postara za obitelj koja je bila na rubu bankrota. Još uvek je dvojio između ženidbe za Sonju, kojoj se obećao još dok su bili mladi ili za Mariju, koja je bila bogata i mogla je da spasi njegovu porodicu od propasti. Na kraju mu je Sonja dala razrešenje od obećanja koje joj je dao, pa se Nikolaj oženio za Mariju. Preselio se njom na Golo Brdo sa svojom majkom, ali i sa Sonjom, o kojoj je finansijski brinuo do kraja života. Nikolaj i Marija su usvojili i Nikolu Bolkonskog, sina pokojnog kneza Andreja.

Brakovi Nikolaja i Marije te Pjera i Nataše bili su čvrsti i odani, bez obzira na poneka nerazumevanja i svađe. Pjer i Nataša posetili su Golo Brdo 1820. godine, nakon čega se da naslutiti da će Nikolaj i Pjer biti sudionici velikog Decembarskog ustanka i to Nikolajevom izjavom da će učiniti nešto čime će njegov pokojni otac biti zadovoljan.

Drugi dio

Drugi epilog Tolstojev je prikaz istorije i slobodne volje, te uticaja dve individue na čovečanstvo, nadovezujući se na Teoriju Velikog čoveka iz 19. veka, koja govori da su svi veliki istorijski događaji posledica delovanja „heroja“ i ostalih velikih pojedinaca. U svojem filozofski nastrojenom eseju, govori o pitanju slobode i vlasti, ističući svoje anarhističke stavove. Govori o povezanosti između slobodne volje i čovjekove biti postojanja, navodeći da se bit temelji na razumu i može se objasniti istorijskom analizom, dok se slobodna volja temelji na savjesti i zato je sama po sebi nepredvidljiva.

Likovi: Pjer Bezuhov, Andrej Bolkonski, Nikolaj Bolkonski, Marija Bolkonska, Nikolaj Rostov, Nataša Rostova, Vera Rostova, Sonja Rostova, Ilja Rostov, Jelena (Helena) Vasiljevna, Anatol Kuragin, Fjodor Ivanovič Dolohov, Car Aleksandar, Napoleon Bonaparte, general Kutuzov…

Analiza likova

Pjer Bezuhov – sin imućnog seoskog kneza, koji je, iako nepriznat za vreme života svog oca, ipak nasledio svo njegovo bogatstvo. To ga čini instant- bogatašem, koji time odjednom bude prihvatan u aristokratske krugove. Iako je Pjer visoko obrazovan, završio je škole u Francuskoj i odista zna da se služi svojom pameću i intelektom, on je još uvek dobar u duši, pomalo zbunjen i nemaran, što se vidi po tome što ne pada na visoke društvene norme koje neretko znače patvoreno ponašanje i jednolično mišljenje. Pjer misli svojom glavom i ima svoj stav, koji i kad se kosi sa stavovima većine, on svejedno iznosi. Neki ga zato smatraju nevaspitanim i priprostim, ali upravo zbog njega ponekad pronalazi istomišljenike i prijatelje gde im se najmanje nada.

Zbog svoje prirode Pjer je socijalno neprilagođen, ali ponekad ipak popušta pod pritiscima društva. To se vidi kod njegove ženidbe za bogatu i atraktivnu Helenu Vasiljevnu, kćerku kneza Vasilja Kuragina, iako je i sam osećao da to nije dobra odluka, što se kasnije pokazalo istinitim. Njegova žena bila je neverna supruga i opšte loša osoba. Pjerova lojalnost, dobrodušnost i vera u ljude nisu mu dopuštali da vidi pravu prirodu svoje žene, pa dugo nije verovao u priče o njenoj osobnosti i ponašanju. Ali jednom kada se ubedio u to, kada više nije mogao sebe da laže, poterao ju je, a svoju čast povratio dvobojem sa ženinim ljubavnikom. Njegova dobrota iskazala se kada je ženi dopustio da mu se vrati, nakon što iskoristila Pjerovu veru u oprost.

Pjer je u tom vremenu tragao za istinom o smislu života i morala. Nastojao je da ostane dobar čovek unatoč društvu kojem je odjednom počeo da pripada, a koje se dičilo svojom zlobom. Njegovi pokušaji da učini dobro nisu uvek zaživili, ali na kraju svega, možemo reći da se njegova časna priroda isplatila. Nakon smrti žene, ponovo je bio slobodan i oženio se za osobu koju je odista volio, a koja je voljela i njega. Tu je pronašao mir nakon ljubavnih slomova i nakon rata, koji je uvelike izmenio Pjerovo razmišljanje o ratu, ratovanju, slobodi, životu i smrti. U tim teškim trenucima, ne samo ratovanja, već i zarobljeništva, upoznao je čoveka koji ga je učinio boljom osobom. Upoznajući jednostavna, priprosta, ali moralna i istinski dobra čoveka, koji uživa u jednostavnosti života i ponosi se svojim radom, vidio je da čovek može da drugačije živi, da bude dobar i zadovoljan. To ga je takođe umirilo i pokazalo kako mora da živi svoj život – odgovor koji je oduvek tražio!

Knez Andrej Bolkonski – za lik kneza Andreja se kaže da je otelotvoren alter-ego Lava Tolstoja. On je po svim karakteristikama junak, po svom moralno-intelektualnom opredeljenju veoma sličan grofu Pjeru Bezuhovu, osim što ne deli njegovu zbunjenost, neprilagođenost i naivnost. Knez Andrej je u tom oprečan Pjeru, on jest inteligentan, ali je i hrabar, nije naivan, već ironičan. Njegov svestrani i avanturistički duh ne može da se smiri u monotonom, po mnogočemu patvorenom aristrokratskom društvu, pa iako je Andrej tek oženjen šarmantnom Lizom i srećan u svom braku u kojem pokušava da se smiri, on ipak beži u rat protiv Napoleona, pokušavajući da bude koristan, da mu život ima smisla i da delom pokaže svoju junačku prirodu.

Liza i Andrej takođe su dve suprotnosti. Za razliku od svoje sitne, vesele i brze supruge, on je bio odmeren, pomalo hladan i turoban čovek. Bio je mlad i lep, a iz njega je povremeno isejavao nekakav umor. Ipak, imao je neobično jaku snagu volje. Bio je pametan i jako načitan. Voleo je da uči i radi, a kako ga je sve zanimalo, o svemu je ponešto i znao pa je mogao da razgovara o bilo kojoj temi. Za razliku od ostatka visokog društva, on je prihvatao neuvrežena, ponekad i suprotna mišljenja od svojega, a iz svakog je pokušao da nešto nauči. Dopuštao je da ga se razuveri, ako je to moguće, jer je znao da ne mora pod svaku cenu da bude u pravu. A to je odlika mudra čoveka.

Andrej je pri odlasku u rat, svoju trudnu ženu ostavio ocu i sestri Mariji da se staraju o njoj. Žena mu je na porođaju umrla i Andrej dugo nije mogao da si oprosti što ju je tako ostavio i što se nije uvek lepo odnosio prema njoj. Kasnije je sreću pokušao da pronađe u drugim ženama, pa i u lepoj, tek procvetaloj Nataši. Ali Andrejev otac nije bio srećan s njegovom odabranicom, pa im nije dopustio da se odma venčaju. To je bio kraj njihove ljubavi. On se vratio u vojsku, a ona je ostala pod utecajem zlih ljudi. Na kraju je ona prekinula zaruke. Andrej je nakon svega, propalih ljubavi i stradavanja u rartu, ostao razočaran životom, pa se predao i umro – ali ne pre nego što je sve oprostio Nataši.

Nikolaj Rostov – drugo dete, ali prvi sin porodice Ilje Andrejiča Rostova. Još kao mladić zaljubio se u svoju prijateljicu, gotovo pa sestru, Sonju, koju je njegova porodica posvojila. Još tada joj je obećao da će da je oženi i vrlo dugo je odbijao pomisao da oženi neku drugu. Čak i kada mu je majka savetovala da se bogato oženi i tako izvuče porodicu iz dugova, on to odbija iz ljubavi i obećanja koje je dao Sonji. Nije hteo da pogazi svoju reč. Još kao mladić Nikolaj je osećao obvezu prema svojoj domovini, pa je još kao student želio da se priključi u borbi protiv Napoleona. Kao i svaki mladi čovek, opčinila ga je misao o slavi koju vojnici steknu na bojnom polju, ne razmišljajući o svim stvarnim strahotama koje rat donosi. Kasnije, kada odista otišao u rat, a tamo lično upoznao svoje heroje, iluzija herojstva se u njemu rasprsnula.

Nikolaj je u većini slučajeva pozitivan karakter. Dobar je, pošten i častan, ali u nekim trenucima prevlada njegova mladost koja često znači i povodljivost. Pa tako on, nakon što stupi u vojsku, zapadne u loše društvo. Počinje da kocka i gubi veliki novac, unatoč imovinskom stanju i novčanoj krizi svoje porodice. Druži se sa sumnjivim, lošim ljudima, ali na kraju ipak ostane svoj. U trenucima kada je trebalo pokazati hrabrost i pomoći kada to nitko drugi nije hteo, on je odbranio kneginju Mariju, nakon što je ostala bez oca, a imanju joj je pretila pobuna kmetova. U tom pothvatu Nikolaj je pronašao ljubav, ali i spas iz loše finansijske situacije. Ipak, nije hteo da oženi Mariju pre nego je raščistio sa Sonjom. Dugo je dvojio koju ženu treba da oženi – dječačku ljubav ili imućnu ženu, a presudilo je kad mu je Sonja dala razrešenje od obećanja. Pustila ga je da oženi drugu. Nikolaj je to znao da ceni i do kraja života se brinuo o Sonji, kao o članu svoje porodice – kao o sestri. To također pokazuje Nikolajevu dobrotu i poštenje.

Nataša Rostova – treće dete i najmlađa kćerka u prodici Rostov. U početku romana ona je tek romantična, detinje zaljubljena devojčica, a onda sazreva, pa je upoznamo i kao lepu mladu ženu, živahnu i uzbuđenu, kako mladi ljudi koji tek korače u život i jesu. Tada još nije poznavala nedaće i patnje pa je sve redom osvajala svojom svežinom i radosti. U nju se zaljubio i prijatelj njezina brata, ali ona je odbila njegovu prošnju. Zaljubila se kada je na balu upoznala kneza Andreja, koji je do tada već postao udovac. Iako je on bio spreman da je oženi, zbog protivljenja njegova oca Andrej i Nataša su se razdvojili, iako su se obećali jedno drugome. Tada Nataša pada na udvaranja pokvarenog Anatola, brata Pjerove prve žene. U tim trenucima se vidi njezina mladost i neiskvarenost, pa je zbog svoje naivnosti i očaranosti pažnjom koju je dobila, izneverila verenika. Nataša je raskinula zaruke upravo zbog srama što je bila tako lakoverna. Kasnije je upoznala Pjera koji se zaljubio u nju. Njih dvoje vezala je neka čudna prisnost i razumevanje. Ta ljubav nije bila neodoljivo strasna i ekstatična, ali je bila duboka, stvarna, puna poverenja i poštovanja. Upravo zato je bila prava. Ali Nataša se prepustila Pjeru tek nakon što je dobila oprost od Andreja. Tada je mogla da zakorači u novi život i istinsku sreću.

Sonja Rostova – nećaka grofice Rostove, koja je još kao dete ostala siroče. Živela je s Rostovima, koji su je vaspitali, a u nju se zaljubio Nikolaj Rostov. Iako tu vezu nije odobravala grofica Rostov, smatrajući da njen sin mora da uzme neku bogatu aristokratkinju za ženu, njih dvoje čak su se i verili. Nije pristajala udati se za Nikolikog prijatelja Dolohova i zato se jako uvedila kada se Nikola priklonio Mariji, dvojeći koju bi od njih dve trebao da ženi. Ipak, Sonja je bila ta koja ga je na kraju pustila. Ona je ostala samo član njegove porodice za koju se Nikolaj starao do kraja.

Beleška o autoru

Lav Nikolajevič Tolstoj rođen je u mestu Jasna Poljana, u pokrajini Tula 9. septembra 1828. godine, kao četvrto od petoro dece u plemićkoj porodici. Bio je ruski grof, književnik i mislilac, jedan od najvećih svetskih romanopisaca.

Njegova porordica bila je plemićkog porekla, a titulu grofa njegovim precima dodelio je Petar Veliki, u 18. veku. Njegov život bio je obeležen brojnim ljubavnim vezama. Kao mladić, često se zaljubljivao i menjao žene.

Tolstojevi roditelji umrli su dok je još bio dete, zbog čega su o njemu već odmalena morali da brinu njegovi rođaci. Upravo ga taj gubitak roditelja podstiče na razmišljanje o životu, smrti i sreći. Osim kao velikog književnika, pamti se i kao veliki zagovornik mira i nenasilja.

Prvo delo bilo mu je „Priča o jučerašnjem danu“, a prva izdata književna dela su mu bila trilogija „Detinjstvo“, „Dečaštvo“ i „Mladost“. Njegova najpoznatija dela bila su „Rat i mir“, koje je pisao punih sedam godina, zatim „Gospodar i sluga“, te njegovo najpoznatije delo „Ana Karenjina“. Preminuo je 7. novembra 1910., u mestu Astapovo, zbog upale pluća.